Anita Dajamant je nagrađivani novinar čiji su članke redovno objavljivali magazini Boston Globe i Parenting. Autor je pet knjiga. Živi u Vest Njutnu, u državi Masačusets, sa suprugom i kćerkom Emilijom.

Dajamant kaže da ju je odnos između Lee i Rakele podstakao da razmišlja o Crvenom šatoru. „Biblijska priča koja suprotstavlja dve sestre nikad mi se nije uklapala. Tradicionalno mišljenje o Lei kao ružnoj i/ili prezrenoj sestri i Jakovu kao nekome kome do nje nije stalo delovala mi je čudno u svetlu činjenice da su prema Bibliji imali devetoro dece... Pošto sam godinama ponovo iščitavala Knjigu Postanja, posvetila sam se priči o Dini, njihovoj kćeri. Drama i njeno apsolutno ćutanje (Dina ne izgovara ni jednu jedinu reč u Bibliji) vapili su za objašnjenjem i ja sam rešila da zamislim jedno.“
„Prema istoriji, priče koje su rabini pripovedali bile su veoma maštovite kako bi dale smisao nedorečenostima Biblije – npr. zašto je Kain ubio Avelja... Priče i prizori iz Biblije su zapravo kao fotografije. Ne govore nam o svemu što želimo ili treba da saznamo. Midraš je priča o onome što se desilo pre i posle snimanja tih fotografija.“
 
Dajamant ističe da „Crveni šator nije prevod već fikcija. Viđenje i fokus romana – na i oko ženskih likova – razlikuje se od biblijskog u kom su ženama dodeljene uglavnom sporedne uloge, često i bez izgovorenih rečenica. Dajući Dini glas i obezbeđujući podlogu i sadržaj šturim biblijskim opisima, moja knjiga predstavlja radikalan pomak u odnosu na istorijski tekst.“

Foto: GRuban/Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 license/commons.wikimedia.org

Neostvareni klavirista, osrednji teniser, džez meloman i vlasnik mnogih nekorisnih stvari, dorćolski Beograđanin Branko Anđić gotovo čitav život živi višestrukim životom književnika i novinara, prevodioca i evrobirokrate.

Napisao je popriličan broj priča i romana, od kojih se usudio da objavi romane Veličina sveta, Teški metal, pripovedačke knjiga Posle svirke, Lavica liže rane, Kao iz kabla, Ovo je istinita priča, Playback i Veliko spremanje, i esejističko-proznu knjigu Dnevnik međuvremena 2000–2020. Osim u Srbiji i Jugoslaviji, njegove pripovetke objavljivane su u prevodu u Rusiji, Argentini, Bugarskoj, SAD, Kolumbiji.

Posle prvog izdanja Veličine sveta Vlada Republike Srbije mu je dodelila nagradu „Miloš Crnjanski“ (2011). Od ovog drugog, donekle izmenjenog izdanja – očekuje čitaoce.

Knjiga Veliko spremanje bila je finalist za „Andrićevu nagradu“ 2018. i u najužem izboru za još nekoliko, ali nije dobila nijednu, verovatno zbog ružnih korica.

Voli da radi više stvari istovremeno, zbog čega se sebi često podsmeva; tako je napisao i scenario za argentinski igrani film Fuga de Cerebros (Odliv mozgova), svog prijatelja, reditelja Fernanda Muse; oduvek čita i piše više knjiga odjednom, što stvara ili smiruje njegovu umerenu neurotičnost. Od toga najviše koristi imaju čitaoci do kojih su dospeli njegovi prevodi mnogih najuglednijih latinskoameričkih autora, poput H. L. Borhesa, M. Vargasa Ljose, K. Fuentesa, H. Donosa, G. Kabrere Infantea, G. Martinesa, S. Šveblin i drugih.

U mladim godinama diplomirao je Opštu književnost s teorijom na Filološkom fakultetu u svom rodnom gradu, završio postdiplomske studije na istom odseku i posvetio se proučavanju hispanoameričke proze. Iz želje da i njegovi zemljaci uživaju u njoj, sastavio je i delimično preveo (sa suprugom Ljiljanom Popović-Anđić) prvu jugoslovensku Antologiju savremene hispanoameričke pripovetke, izbor omladinskih pripovedaka tog kontinenta, Treća obala reke, Antologiju argentinske priče – Borhesova deca – i jedan izbor hirovitih priča Otkačene priče Latinska Amerike, koja je, na njegovo iznenađenje, bila rado i masovno čitana.

Saradnik raznih novina, kao i mnogih domaćih i stranih književnih časopisa u minulo zlatno doba naše kulture, borio se za mesto urbane književnosti kao koosnivač i urednik časopsa Pismo, i kao negdašnji urednik (1980) u Književnim novinama.

Čest putnik koga ne drži mesto, više voli putovanja od mesta do kojih stiže. Što je stariji, sve više piše verujući da nije ostao bez ideja, čime ne teži besmrtnosti, već očuvanju zdravog razuma u potpuno sumanutim vremenima.

Kao ljubitelj dobrih vina, skrasio se od 1990. u Buenos Ajresu, gde je radio kao dopisnik raznih medija, a potom kao savetnik za štampu, informacije i kulturu Evropske unije u Argentini. Kad se uverio da su se i srpski vinari uozbiljili, vratio se u Beograd 2018, gde šetnjama po Botaničkoj bašti, na koju gledaju prozori i terasa njegovog stana, pokušava da sačuva zdravo telo i zdrav duh.