Roman Nebojše Jovanovića bavi se sudbom običnog čoveka u tragičkom istorijskom kontekstu. Prethodno izdanje bilo je naslovljeno „Dnevnik s rezervistima“, i čini se da kao takav s podnaslovom (Historia vulgata) čini tematsku i motivsku srž ovog romanesknog dela.
Jovanovićev roman podeljen je u više narativnih celina, ispripovedanih različitim tehnikama. Alegorijsku sižejnu osnovu čini kazivanje o osvajanju Salamine, pri čemu istorijska parabola ne ukazuje samo na herojski podvig Atinjana, već u ovom kontekstu i na poetički kredo Jovanoviće proze.
Fragment o likovnoj izložbi na Oplencu, kroz osobenu atmosferu i recepciju umetnosti, oblikovan je ironijskim i kritičkim odnosom prema lažnoj estetici, kvazinacionalnoj ikonografiji i agresivnnoj mistifikaciji, kao i eklektičkom poimanju avangardizma. Ovim postupkom Jovanović na ubedljiv način tumači istorijsko doba u Srbiji krajem dvadesetog veka, iznoseći istovremeno i sopstvena shvatanja zasnovana na potrebi da umetničko delo treba da predstavlja simbiozu intelektualnog i emotivnog, sadržaja i forme, o čemu su još ruski formalisti pisali kao o osnovnom estetskom principu. Jovanović na to eksplicitno ukazuje kazivanjem o filozofu Solonu, koji sopstvenim spevom podstiče herojsko i božansko u Atinjanima da povrate izgubljenu Salaminu.
Ovo romaneskno delo je realističkog karaktera, naracija se razvija kroz dvojaki tok, ratnu zbilju i sećanja na prethodni period života. Tekst je oblikovan i na osnovu postmodernističkih uticaja i formi, pronađenog rukopisa, beležnice ili dnevnika glavnog junaka, poslanica, dokumentarističkih priloga, autopoetičkih činilaca kojima se otkriva i inicijalno nadahnuće (Albinonijev „Adađo“ i mistični zvukovi violina), ali i kroz refleksije o različitim temama, metaforičke i proročke snove, i nadasve kritički odnos prema devijantnim istorijskim ideologijama.
Jovanovićevo delo karakterišu žargonski i kolokvijalni govor, eliptični dijalozi koji doprinose dinamici naracije i sugestivnoj karakterizaciji likova. Junaci ovog romana su nosioci tragičnosti i kafkijanskog besmisla u istorijskom kontekstu, pružajući slojevitu predstavu o individualno-psihološkoj, kolektivnoj, socijalnoj i filozofskoj slici sveta, koji se preobražava u negaciju, očaj i beznađe.
Ovaj antiratni roman, metaforičkom atmosferom istorijskog gliba i besciljnih vojnih pohoda, blizak je „Seobama“ Crnjanskog, Popovićevoj „Knjizi o Milutinu“, kao zlehudoj sudbi srpskog seljaka, koji domovinu brani daleko od sopstvenog ognjišta i zavičaja, pod okriljem različitih ideologija i okolnosti.
Jovanovićev roman „Idemo na Zagreb“ karakteriše jasna humanistička ideja o pogubnosti i apsurdu rata, u kontekstu koji estetskim oblikovanjem svedoči o tragičnosti savremene srpske istorije.
Autor: Ivan Zlatković
(без вредности)
Najčitanije
Prikaz romana „Proročica“: Emotivne mеtatеkstualne igre iz pera Margarеt Atvud
23. 4. 2024.
Prikaz knjige „Goruća pitanja“ Margaret Atvud: Mudra upozorenja
(без вредности)
Prikaz mladih kritičara: „Mama vila i ja – Početnice“
(без вредности)
„Veština slušanja“ Kejt Marfi – samozadovoljnost, bolest savremenog doba
1. 1. 1970.
Sjajno štivo za mališane: „Gosn Pingvin i izgubljeno blago“
1. 1. 1970.
