#Bukmarker

Pisac i istoričar Juval Noa Harari raspravlja o borbi protiv lažnih vesti, izazovima sa kojima se suočavaju demokratska društva svuda u svetu i o najvećoj pretnji sa kojom će se čovečanstvo suočiti u narednih 100 godina. Prvi deo intervjua objavili smo pre desetak dana, sada nastavljamo.



U svojoj novoj knjizi, „21 lekcija za 21. vek“, dosta ste pisali o lažnim vestima, a samim tim, indirektno i o ulozi medija. Šta biste posavetovali izdavačima novina kako bi bili uspešni u digitalnoj eri?

Moj suprug bi trebalo da bude ovde da odgovori na ovo pitanje umesto mene. On je genije izdavaštva. Ja samo znam kako da pišem knjige. Ako želite dobar savet kako da budete uspešni u izdavaštvu, morate da pozovete njega, ne mene.

Znači, on je napisao poglavlje o lažnim vestima?

[smeh] Ne.

Smatram da je poglavlje o lažnim vestima posebno zanimljivo. Pišete o tome kako taj fenomen utiče na društvo u celini. Uvereni ste da bi to moglo da promeni demokratiju.

Lažne vesti su stara stvar. Lažne vesti su uvek bile prisutne, mnogo pre Fejsbuka i Tvitera.

Ali digitalizacija je ubrzala njihovu distribuciju i učinila ih globalnim.

Da, tako je. Informacije i propaganda su oduvek postojale, ali ono što imamo sada, a što je novo, jeste mogućnost da hakujete ljudska bića, da uđete u njihove mozgove, da ih upoznate bolje nego što oni poznaju sami sebe. Da saznate koje su njihove slabosti i da onda iskrojite lažne vesti u skladu sa njihovim slabostima. Lažne vesti su ranije plasirane kao tepih-bombe – ista vest za sve. Sada je to precizno navođeno oružje. Oni znaju, na primer, da neka osoba već ima predrasude prema imigrantima, i onda će toj osobi da plasiraju lažnu vest o grupi imigranata koja siluje ženu-starosedeoca. Budući da ta osoba ima tu slabost, vrlo je verovatno da će poverovati u tu priču.

To je bitka za pažnju. Komšinica ove osobe će verovatno imati neke druge predrasude. Ona ima predrasude prema svima koji se protive imigraciji. Ona smatra da je svako ko se protivi imigraciji sigurno neonacista ili zadrti rasista. Onda njoj pokažu drugu lažnu vest o bandi neonacista koja ubija imigrante i ona će kliknuti na to i poverovaće u to. Ako se ove dve osobe sretnu u liftu, one ne mogu da vode dijalog, jer su njihovi umovi zatrovani. Mi sada imamo društvo u kojem ljudi svakodnevno provode sate trujući sami sebe, hraneći svoju mržnju, svoj gnev. I sve to se dešava zbog bitke za pažnju. Ono što su stručnjaci za pažnju otkrili u poslednjih nekoliko decenija jeste da ako hoćeš da privučeš nečiju pažnju najbolji način za to je da odigraš na kartu mržnje, straha i pohlepe. Znači, potrebno je samo otkriti čega se neka osoba već plaši, a onda to još više podstaknete.

Ako je najbolji način borbe protiv lažnih vesti i njihovih posledica kvalitetno novinarstvo i odgovorno, nezavisno izdavaštvo, da li bi bilo bolje da se konzumacija informacija plaća novcem, a ne podacima?

Svakako, ali to je model koji bi trebalo da se primenjuje u celokupnoj industriji, i da podrazumeva pravnu regulativu. Ako jedan izdavač odluči da tako postupa, izgubiće bitku za pažnju. Problem sa aktuelnim modelom je u tome što nudi uzbudljive vesti u zamenu za pažnju, i to je katastrofalan aranžman jer istina tu ne igra nikakvu ulogu. Konzument dobija uzbuđenje, a ne istinu. A kreatori lažnih vesti prodaju korisnikovu pažnju kompanijama, vladama ili političkim strankama za ogromne svote novca. U idealnom slučaju, trebalo bi da se okrenemo drugačijem modelu visoko kvalitetnih vesti koje ne eksploatišu pažnju korisnika, i koje dosta koštaju. Ljudi plaćaju velike svote za zdravu hranu i kvalitetne automobile. Zašto ne platiti mnogo i za kvalitetne vesti? To je veoma čudno.

Kakvu ulogu, po Vašem mišljenju, društvena mreža poput Fejsbuka igra u našem društvu?

To je novi tip medijske kompanije. I njen razvoj igra veoma važnu ulogu. Ne mislim da će društvene mreže uskoro nestati. Mislim da bi bilo dobro, kako za Fejsbuk tako i za društvo u celini, priznati ogromnu moć ove platforme.

Fejsbuk danas ima više od dve milijarde korisnika. Da li im treba dozvoliti da odlučuju ko će dobiti koju informaciju; sta je ispravno, šta je pogrešno, šta je dobro, šta je loše? Da li bi Fejsbuk trebalo da preuzme na sebe tu odgovornost ili bi trebalo da se svede na neutralnu tehnološku platformu koja postoji samo da bi povezivala ljude?

Ono što platforma radi jeste povezivanje ljudi, a to je i bila njihova prvobitna zamisao. Ali sada shvatamo da stvari nisu tako jednostavne. Posrednik nikada nije neutralan. To bi trebalo da bude jasno svakome ko se profesionalno bavi ovom oblašću ili onome ko je upućen u istoriju komunikacije. Ne postoji potpuno neutralan medij. Prema tome, trebalo bi da prevaziđemo taj naivni stupanj uverenosti da takvo nešto postoji i da je to ikada bila samo platforma za povezivanje ljudi. Trebalo bi da se suočimo sa činjenicom da i mi sami moramo da preuzmemo određeni stepen odgovornosti kako bismo bili sigurni da smo valjano informisani. Fejsbuk takođe sada počinje da obraća pažnju na tu vrstu odgovornosti.

Ali zar ih to ne stavlja u ulogu izdavača koji direktno ugrožava male izdavače, čime dobijaju monopol u izdavaštvu na globalnom nivou?

Ne nužno. Ako osnovni zadatak društvenih mreža ostane organizacija društvenih interakcija, onda objavljivanje knjiga i vesti i tako dalje, ispunjava potpuno drugu svrhu.

Međutim, svakako bi bilo veoma opasno i predstavljalo bi korak ka monopolu, ako bi pored društvenih mreža, oni na sebe preuzeli odgovornost za sve vrste publikacija u drugim oblastima. Po mom mišljenju, već postoji problem sa monopolom na društvenim mrežama, i to je drugačije nego u drugim industrijama. Čitava ideja društvenih mreža podrazumeva neku vrstu monopola, jer korisnici žele da budu tamo gde su i svi ostali. Ako bi se Fejsbuk kao društvena mreža podelio na Fejsbuk 1 i Fejsbuk 2, onda ja ne bih želeo da budem na Fejsbuku 1 ako su svi moji prijatelji na Fejsbuku 2.

Autor knjige „The Four“, Skot Galovej, zastupa stav da bi Gugl, Epl, Fejsbuk i Amazon trebalo razbiti, jer su preveliki i uvek će pokušavati dodatno da uvećaju svoju moć i postanu još veći. Da li mislite da je to pravi način razmišljanja? Ili bi trebalo da stremimo većoj transparentnosti, da ih tretiramo više kao komunalna preduzeća, kao na primer Bell System koji je nekada držao monopol u telefoniji. Nisu ih rasturili, ali su ih primorali da dele svoja otkrića, što je izazvalo najveći talas inovacija koji su Sjedinjene Države ikada videle, i ubrzalo procese koji su indirektno doveli do pojave onoga što danas zovemo Silicijumska dolina.

Mislim da njihovo razbijanje može da bude dobra ideja, u smislu da kada imate veoma različite uslužne delatnosti, nije dobro da ih sve kontroliše jedna korporacija. Dakle, mogli bismo da ih razbijemo. Ali kad je reč o jednom servisu kao što su društvene mreže ili kao što je pretraživanje u slučaju Gugla, onda postoji nešto u samom servisu zbog čega je veoma teško razdvojiti ih.

Hajde da se vratimo još jednom na pretraživanje. Ako uzmete sveukupnu moć Gugla kao pretraživača, shvatate da je to jedno neverovatno i postojano oruđe, jer svi pretražuju preko Gugla, i svi podaci se spajaju i analiziraju na jednom mestu. Zahvaljujući tome sledeći put se lakše dobiju bolji rezultati pretrage. Dakle, rastavljanje Gugla na dva pretraživača imalo bi veoma loše posledice. Osim toga, morate uzeti u obzir da postoji konkurencija na globalnom nivou, i ako biste razbili Gugl na 10 kompanija, nijedna od njih ne bi bila naročito dobar pretraživač. Ono što biste dobili – a o tome smo već govorili – bila bi jedna gigantska kompanija u Kini, koja bi bila mnogo bolji pretraživač. Sve što bi se postiglo bilo bi da se Kinezima na tacni preda kompletna industrija pretraživanja, što znači da se ne bi mnogo toga postiglo u smislu borbe protiv monopola.

U svojoj knjizi opisujete kako je Gugl u suštini oteo oglašavanje od izdavača, istovremeno preuzevši od njih sadržaje za koje nije platio, čime je uništio izdavačku industriju. Dalje predviđate da će u narednoj fazi Gugl uništiti reklamnu industriju. Možete li to da obrazložite?

To je vrlo jednostavno. Recimo da Mercedes Benz želi da vam proda auto. Mercedes plaća za reklamiranje. Ali krajnji cilj Gugla je da dostigne stupanj na kom ima toliko informacija o svetu i o svakom od nas da možete da ga pitate bilo šta. Ako želim da kupim auto, samo pitam Gugl: „Hej Gugl, koji auto da kupim?“ A Gugl će uzeti u obzir sve što zna, i to ne samo o svim različitim vrstama automobila – potrošnji goriva, bezbednosti, zakonskim regulativama, da li su u proizvodnji eksploatisana deca u zemljama trećeg sveta – već i sve ono što zna o meni. Moja interesovanja, moje političke stavove, moje viđenje klimatskih promena, moje viđenje politike na Bliskom istoku. Sve. I onda će Gugl reći: „Savršen automobil za tebe je X.“ I ako su dobro uradili svoj posao ja ću jednostavno otići i kupiti taj auto. Reklamiranje će jednostavno postati besmisleno. A budući da ja znam da oglašivači neprestano manipulišu mojim rasuđivanjem, neću verovati sopstvenom rasuđivanju. Biću srećan ako Gugl umesto mene donese tu odluku i više neće postojati nikakva potreba za reklamiranjem.

Na kraju će  Gugl, uz pomoć veštačke inteligencije, znati više o nama nego što i sami znamo. U Vašoj knjizi je predstavljen jedan drastičan primer. Ukratko rečeno: „Protraćio sam mnogo vremena izlazeći sa devojkama jer nisam znao da sam gej.“
[smeh] Nisam izlazio sa mnogo devojaka, dakle, bez brige.

„A da sam pitao Gugl, saznao bih ranije. Mogao sam da uštedim vreme.“ Možete li da zamislite da će jednog dana pretraživač sa veštačkom inteligencijom zaista prodreti u naše privatne živote do te mere?

Sa tehnološkog aspekta, to je veoma jednostavno. Sve što u tom slučaju treba da radite jeste da pratite pokrete oka. Kao korisnik ne morate ni da budete svesni toga. Gledate neki video na Jutjubu, a računar jednostavno prati pokrete vašeg oka. Gledate sliku privlačnog mladića i privlačne devojke u kupaćim kostimima koji šetaju nekom plažom. Gde ide vaš pogled i na čemu se zadržava? Često je to nešto što uopšte ne kontrolišete. Računar vrlo lako može da detektuje  šta se dešava sa vašim očima u tom momentu. Ako to nije moguće danas, verovatno će biti za dve ili pet godina. Ponovo, to je pitanje pažnje i na šta je vaša pažnja usmerena. Vrlo smo blizu tačke, ako već nismo dostigli tu tačku, na kojoj će neki entitet poput Gugla ili kineske vlade ili tajne policije znati seksualnu orijentaciju nekog tinejdžera mnogo pre nego što taj tinejdžer postane svestan svoje orijentacije, a posledice toga mogu da budu svakakve. Ako živite u SAD, onda možda Koka-Kola zna, što nas ponovo vraća na reklamiranje. Ako Koka-Kola želi da mi proda kolu, trebalo bi da koriste reklamu sa polugolim mladićem, a ne reklamu sa devojkom u bikiniju. Pretpostavimo da Koka-Kola to zna, a Pepsi ne zna, i tako mi Koka-Kola“ izbaci reklamu sa polugolim tipom, a Pepsi sa devojkom u bikiniju. Sledećeg dana odem u supermarket i kupim kolu, a ne pepsi. I čak ne znam zbog čega. Ne moram ni da znam zbog čega. Dovoljno je da oni znaju.

U knjizi ukazujete na etički konflikt koji može da nastane zbog primene veštačke inteligencije u automobilima na automatsko upravljanje. Na primer, odluka koju algoritam treba da donese u slučaju sudara: „Da li udariti u zid i ugroziti život mog putnika ili udariti u dvoje ljudi koji šetaju trotoarom?“ Vaš predlog je da Tesla na tržište izbaci dva modela automobila „Teslu Egoistu“ i „Teslu Altruistu“. Koji od njih bi prosečna osoba radije kupila, Altruistu ili Egoistu?

Već je sprovedeno istraživanje na tu temu. Svi kažu da bi ljudi trebalo da kupuju „Teslu Altruistu“, ali kada se postavi pitanje šta bi svako od njih kupio, većina odgovori da bi kupili „Egoistu“.

To je, barem, iskreno.

Zbog toga nam je potrebna zakonska regulativa. Ako se takva stvar prepusti slobodnom tržištu gde je mušterija uvek u pravu, dobićete neke prilično zabrinjavajuće, distopijske rezultate.

U svetlu ovih etičkih problema i različitih regulatornih nedoumica, šta mislite, kada će ovakva autonomna mobilnost, potpuno automatizovana vožnja, postati realnost?

To zavisi od države. U Severnoj Koreji, sutra. Jedna od prvih zemalja na svetu koja bi mogla jednostavno da zabrani ljude-vozače i dozvoli isključivo samovozeće automobile mogla bi da bude neka država poput Severne Koreje, gde vam je potrebno samo odobrenje jedne osobe. Pretpostavljam da bi moglo da se pojavi mnogo korporacija, ili makar jedna, koje će požuriti i početi da Severnu Koreju posmatra kao najveću laboratoriju na svetu. Mogu da krenu odatle i obave sve eksperimente. Kada završe, 500 Korejaca će biti mrtvo, ali to je sasvim u redu – u Severnoj Koreji to nije ništa. Onda možemo da ponudimo bezbedan model u Berlinu.

Na jednoj konferenciji za novinare, Ilonu Masku je postavljeno pitanje kada će samovozeći automobili biti odobreni. Odgovorio je da to nije pravo pitanje. Pravo pitanje je kada će ljudska vožnja biti zabranjena.

Slažem se sa tim.

Takođe, rekao je da pre 100 godina niko nije mogao da zamisli da će se iko voziti liftom bez poslužitelja u liftu. Da li smatrate da će i ljudska vožnja i automatizovana vožnja biti dozvoljene istovremeno? Ili bi to stvorilo još više konflikta od sistema u kom su isključivo automatizovani automobili?

Postoje prilično ozbiljni potencijalni problemi. Ali i ovde bi početna tačka za raspravu trebalo da bude činjenica da trenutno 1.25 miliona ljudi svake godine izgubi život u saobraćajnim nesrećama. To je duplo veći broj od broja ljudi koji stradaju u ratovima, zbog zločina i terorističkim napadima, zajedno. Nikada nećemo dostići savršenstvo prebacivanjem na automatizovana vozila, ali moramo da budemo bolja ljudska bića. Ako prebacivanje na samovozeće automobile znači da će broj poginulih u saobraćajnim nesrećama pasti na pola miliona ljudi godišnje, sačuvali bismo 700.000 ljudi godišnje.

Prvi deo intervjua možete pročitati ovde.
Izvor: businessinsider.com
Prevod: Maja Horvat