#Bukmarker

Roman Džonatana Litela „Eumenide“ me vreba već dvanaest godina. Ponuđeno mi je da ga prevedem još kada se pojavio u Francuskoj, ali sam to odbila prestrašena njegovim obimom. Čituckala sam kritike, dobila čak i knjigu o tom romanu, ali sam roman uspešno zaobilazila u velikom luku sve do ove godine. I onda sam ga, ni manje ni više, ponela na odmor, na more…

Foto: Freepik

Prvo sam bila očarana. Onda sam se nervirala. Psovala sam autora, urednika, zašto je nisu skratili, dokle više krv, blato i govna… Onda je Maks Aue prešao u Berlin, i ja sam promenila raspoloženje prema knjizi. Kad sam je završila uz mnogo strpljenja, morala sam da priznam, i objektivno i subjektivno, da je Litel uspešno obavio gigantski posao: tako se piše istorijski roman. Nema detalja a ni ugla iz kojeg nije obradio projekat „konačnog uništenja“ i objasnio motive i povode za nacističku osvajačku strategiju. Fascinantan je njegov poduhvat problematizacije zla i poimanja morala i dužnosti u kontekstu izvršavanja velikog patriotskog projekta. Nije u pitanju nikakva apologija nemačkih ambicija niti stajanje na nečiju stranu. Maks Aue, glavni junak, neprestano se preispituje i teži pravdi, koliko god to paradoksalno zvučalo u tim okolnostima.

I kako mi, očigledno, nije bilo dosta ove teme, već su mi se apetiti povećali, dohvatila sam se studije Džonatana Dimblbija „Barbarosa“ koja govori o napadu Vermahta na Sovjetski Savez (dakle vratila sam se na trenutak u kome počinje priča Maksa Auea). Ne samo da mi je ova knjiga pomogla da bolje razumem neke činjenice koje je Litel prepleo s fikcijom nego me je i ubedila da je danas domen publicistike daleko uzbudljiviji, savremeniji i privlačniji za čitanje od većeg dela savremene beletristike. Angloamerikanci su dostigli savršenstvo u sažimanju znanja i činjenica i čitalac iskreno uživa u knjigama koje govore o istoriji, neuronauci ili matematici.

U prilog ovoj tvrdnji ide i lični detalj: kad god mi prijatelji traže da im preporučim duhovitu knjigu, obavezno započnem listu sa dva fenomenalna naslova Toma Filipsa: „Ljudski rod: kako smo sje*ali sve što smo mogli“, i „Istina: kratka istorija potpunih sr*nja“. Odmah za njima idu dva romana iz geografskog komšiluka: „Jebo sad hiljadu dinara“ i „Čudo u Poskokovoj Dragi“.

Posle ovog skretanja u nešto stariju produkciju, ovu godinu sam zaključila savremenim švedskim klasikom Merte Tikanen „Muškarci se ne mogu silovati“. Roman me nije nasmejao, nije me rastužio a ni razbesneo, već je izazvao tihi revolt i iznedrio spisak imena žena kojima ću ga poklanjati u paru sa knjigom koju nestrpljivo očekujem jer sam je izabrala za Lagunu: to je roman francuskog pisca (da, muškarca!) Matjea Menegoa na sličnu temu s fenomenalnim naslovom „Kad ženu obuzme gnev“. Ta knjiga će sigurno obeležiti 2023. godinu iako će se pojaviti u njenoj prvoj polovini.

Dotle, potražite na Netfliksu seriju „Crni leptiri“ dok se ne pojavi istoimeni roman koji dopunjuje događaje iz serije, a koji je napisao jedan od junaka. Nešto vam se ne uklapa u prethodnoj rečenici? Tako je, roman je napisao fiktivan lik koji koristi pseudonim jednog pisca iz senke. Intrigantno.

Autor: Ivana Misirlić, urednik francuskih izdanja, klasika i domaće književnosti