#Bukmarker

U uvodnom poglavlju novog ulova iz domena publicistike Umetnost slušanja, pod naslovom „Izgubljena umetnost slušanja“, autorka Kejt Marfi konstatuje da je u duhu našeg doba da ne slušamo jedni druge. U vremenu digitalizacije sve je podređeno suprotnom cilju – da se što manje razgovara i još manje sluša. Sve veštine kojima nas uče tokom školovanja usmerene su na retoriku, na artikulisanje toga šta želimo, kako se osećamo, šta nas muči. Nije ni čudo što većina ljudi ne samo da ne zna da sasluša drugu osobu već i sama ima osećaj da je niko ne sluša.

Kako ovladati veštinom slušanja? Za početak, tako što ćemo se osloboditi straha da ćemo izgubiti priliku da nas čuju ako saslušamo drugu osobu. Stručnjaci savetuju negovanje radoznalosti koju imaju deca kada se upoznaju sa svetom. Istraživanja su pokazala da se dobar deo ispitanika boji da će odustati od svog stava ukoliko se u raspravi usredsredi na ono što drugi govori. Ili da će njegov argument imati manju težinu, što je netačno. Autorka daje niz smernica kako ne treba postupati u situacijama kada zaista želimo da saslušamo nekog, šta ne treba pitati, a šta je potencijalno dobro reći.

Činom slušanja se postiže i svrsishodnija komunikacija od one koju uglavnom praktikujemo, a koja se oslanja na iznošenje pripremljenih rečenica i navođenje razgovora u smeru koji smo zamislili. Nećemo izgubiti raspravu ukoliko zaista saslušamo šta sagovornik ima da kaže i nećemo promeniti sopstveni stav ukoliko saslušamo drugačiji. Iz ovoga možemo zaključiti da jedino osobe koje su zaista sigurne u to ko su mogu da budu dobri sagovornici. Na njihovo primarno rasuđivanje ne utiču iracionalni faktori iako je svojstveno ljudskoj prirodi da reaguje defanzivno kad se stav pojedinca razlikuje od stava grupe. Tada se budi primarni strah pojedinca da će biti izopšten iz zajednice. Razgovor sa samim sobom je veoma koristan, ali može loše uticati na samopouzdanje ukoliko smo prestrogi prema sebi u kriznim situacijama. To umnogome zavisi od odrastanja i načina na koji su se prema osobi odnosili u detinjstvu.

Pretpostavka da znamo šta će nam neko reći pre nego što progovori jedna je od najvećih prepreka za uspešnu komunikaciju. Iskusni CIA agent je ukazao autorki na važnost slušanja u izvlačenju informacija, naglasivši da je slušanje važnije od ispitivanja. Upravo su oni agenti koji dobro slušaju na radaru agencije, jer su veoma retki.

Zaista saslušati šta nam neko govori ključno je i u poslovnom okruženju – Stiv Džobs i Bil Gejts su imali čitave timove čije je zaduženje bilo da „nateraju“ ljude da saslušaju svoje kolege, čak i kad nisu raspoloženi.

Fun fact: kad ljudi tokom razgovora nagnu glavu udesno tako da im je levo uvo okrenuto ka vama, to obično znači da su emotivno investirani u razgovor i na taj način možete utvrditi kako ono o čemu pričate utiče na njih.

Autor teksta: Ivana Veselinović